Moja ravnica

Kada odeš, ne gasi svetlo
vratiće se utvare iz mraka
ostavi ključ ispod napuklog praga
ostaće u pesku, otisak koraka.

Pitaću pogledom, kuda to vode
pognuću glavu sve više i više,
sabirati sve lepo, gušiti suze
prvi će vetrić sve da nam obriše.

Ne piši pismo, sve smo već rekli
ne psuj, ne viči, ne seci mi krila,
božićni kolač, davno smo presekli
da te pamtim bolje, kakva si bila.

Uzmi sve pesme, bez tebe su „tanke“
ponesi poljupce iz vrcavih noći
čarobni dvorac iz predgrađa bajke,
ali ne „Provincijalku“, bez nje neću moći.

Strpaj u kofer sve snove i ambicije
ne haji na suze malog dečaka
opet ću smilisti kako da prodangubim
dok ne sletiš niz hodnik studenjaka.

Dok tihujem na njegovom grobu,
Suza mi sve duža i duža,
Sećanja naviru u grlu stežu,
Kao da mi hrapavu ruku pruža.

Napuni lulu,miriše na žito,
ko perce me diže, posadi u krilo,
upijam toplinu salašarskih priča,
velikih careva i aždaja je bilo.


Kad pođe na vašar sva čeljad u trci,
preskaču se kao vredni mravi.
Upregnu konje,dotegnu štrangu
I salaš utihnu, ko vetar u travi.

Jezdi fijaker,on ošinu bičem,
Sklanjaj se svetino, ide Moj deda !
Njište dva para gizdavih čilaša
A on ih onako, s' visine gleda !

Znam da me tvoji, nikako ne vole,
što sam običan pesnik, kažu- bolesnik,
davno sam prošao sve te škole,
u stihu izgubljen, večiti ranjenik…

Nedopustivo je što nisam njihove vere
gledaju popreko ko da sam gubav,
zar ne znaju da sve to vreme spere
jer moja je vera samo iskrena ljubav.

Praviće te ludu, nabrajaće gafove
reči će ko sene, praviti krugove,
vešati na dudu, vaditi ratne strahove
mi smo kažnjeni, plaćamo sve dugove.

Nismo te bitke imali u vidu
ne teče nam u venama od rata dah,
tudje ordenje što visi na zidu,
prekriće zaborav, ostaće prah.

Reći će- nepopravljivo si luda
zaklinjaće Bogom, možda i vragom
od naše ljubavi praviće čuda
posipaće pepeo našim tragom.

Kidaće niti, pobošće pruće
Na njihovoj vatri, tiho te peći,
da nikada ne nadješ put do kuće
al’ reka koja gasi, iz mene će teći.

Danju te sanjam, pletem te u kosi
a s’ večeri tiho oko kuće šmucam
umesto pesme koja ljubav nosi,
ko svitac, pred spavanje, da ti zasvetlucam.

Kad u grlu stisne i osetim nemir
ja se uvek svojih snova setim,
sinem ko zvezda, ti si moj svemir
i opet iznova ka tebi letim.

Oprosti majko što prvu brazdu krivim
što hodam u snu a snove danju hodim,
u tragu vetra i osmehu njenom živim
ma gde da je sejem, iz nje ću da se rodim.

Oprostite vranci što više ne pletem grive
fijaker usnu a topot zamre davno,
iz žitnih polja sedam u kočije sive
salaš opuste i nebo je nad njim tavno.

Oprosti mi noći žudnjom fenjere gasim
za sokake puste, što nema dečje graje,
u poljupcu jednom, časom ne mogu da časim,
dok nebom lutam ona u meni traje.

Oprosti majko, međ zvezdama tražim puta
s' bogom me daruj, ne plači i ne zovi,
u igri zanosa i polju maslačka žuta
put mora nadanja, ravnica samnom plovi.

Prvi deo

1.

-Dolazi!
-Ko dolazi?
-On
-Ko on?
-Pa Petar
-Koji Petar? Moj Petar?
-Da, ali je rekao da nikom ne pisnem inače....
Starac pokaza rukom preko vrata, kao da će ostati bez sede glave ispod otrcanog šešira.
-Gospodjice Milice, molim vas nemojte...
-Ma taman posla bać Grga, znate vi mene...dodje mi od sreće da vas poljubim –ushićeno povika sredovečna devojka, prelepog lica razvučenog u razdragani osmeh. Kao da će poleteti od dragosti. Jedna lepo negovana, plava loknica, nestašno joj zakloni zelenkaste oči a ona je nežnim, tetatralnim zamahom zabaci na stranu i stisnuvši rukama crvenilo u licu da ne iskipi, progovori drhtavim glasom:
-Ne mogu da verujem? Jel moguće? Jojjjjjjjjjjjjj!
Potrča nekoliko koraka kao gazela graciozna, visoka, tanana i zastade kao ukopana.
-A kada?
-Sutra, onim u pet popodne. Pitao je za vas, da l' ste sami...i tako...želi da vas vidi...Bože mi pomozi. Matori lajavi starac.
Njegove poslednje reči rasprši lagani povetarac. Nije bio siguran da ih je čula jer odjuri kao furija put svoje kuće.
Klimnuvši glavom i brbljajući sebi u bradu kao da se sam sa sobom svadja, starac umornim korakom udje u avliju, zalupi teška gvozdena vrata, na povećem imanju koje je pamtilo i mnogo bolje dane.

2.

Vasa Bodroški, imućan domaćin sa najvećom i najlepšom kućom u selu i nekoliko hektara prvoklasne, obradive zemlje, vedrio je i oblačio selom već dugi niz godina. Kada Vasa ore, svi oru. Kada Vasa seje, svi seju. Kada Vasa žanje, to je najbolje vreme za žetvu!
Omanjeg rasta, ali temeljan, sa poviše kilograma viška, obraza naduvanih, jedrih i crvenih od vetra i sunca, uvek oznojana lica ,(teško je podnosio svoju kilažu), odavao je već na prvi pogled utisak da je reč o pravom gazdi. Dani provedeni u mukotrpnom radu. Taj se ni jednog posla nije plašio, a večeri...e tu je nailazio problem?!
On i mati godinama sami. Oca je izgubio još u ranoj mladosti i sav teret pade na njega. Večeri su bile previše tihe, previše usamljene. Teret. Teško ih je podnosio.
Sve je taj imao samo jedno ne:
-Ljubav!
Obično bi pošao na spavanje sa prvim kokoškama ali s vremena na vreme je svoju tugu zalivao u obližnjoj birtiji.
Kada Vasa pije, svi piju. Kada Vasa plače, svi plaču!
-Mati?
-Da sine-odgovori vremešna starica.
-Daj mi lavor da se umijem, idem malo štrapacirati..
Starica pačijim hodom odgega i još brže se vrati i postavi lavor na hoklicu pored bunara a peškir prebaci preko svojih umornih ledja. Zahvati izandjalom kofom, hladnu bunarsku vodu.
-Ženi se Vaso sine, što s' tak' bandoglav- prormlja dok je ovaj svojim ručerdama prskao po sebi, onako go do pojasa, pognut poput lopte a stomak sve kipi.
-Divanila sam neki dan sa onom...
-Tišina- brecnu se Vasa. Neću da čujem ni reč! Il' Milica, il' ni jedna!
U avliju se spusti zlokobna tišina.

3.


Milica dotrča kući, saznavši da Petar dolazi, sva ozarena srećom , lepršava i mila, ulete u svoju sobu, baci se na krevet i zaplaka od sreće. Dugo je ostala lica zagnjurenog u jastuk, a misli počeše da vrludaju...
Kao deca, Petar i ona su rasli u istom selu. Već kao mali osetiše naklonost jedno za drugo. Sećala se zajedničkih igara sa drugom decom. Petar se uvek našao blizu nje da je zaštiti dok bi se igrali. Eeee kako su joj obrazi goreli, kada bi se slučajno očešao o njenu ruku prilikom igre!? Tada bi je obuzimala neka unutrašnja sreća a da nije znala zašto se tako oseća. Lepo joj je ali to nije mogla da razume...
Kada su odrasli, ona dečija pristrasnost je prerasla u jaku, obostranu ljubav i bilo je pitanje dana kada će se njihove sudbine sliti u jednu. Ali avaj, sudbine često ne idu u korak sa našim željama...
Ostade rano bez roditelja ali je uporna i vredna, uspela da završi školu i da se zaposli kao bibliotekarka u seoskoj biblioteci. Izrastavši u lepu devojku, prosci je obletaše želeći da im pokloni svoje srce, ali je svakog odbijala izgovarajući se da jos ne može da se uda. Nisu ni slutili da njeno srce čezne samo za jedim čovekom, za Petrom a baš ON sutra dolazi....
-On dolazi...– reči starog Grge su joj ponovo odzvanjale u ušima a uzbudjeno srce u grudima tuklo, poput udaraljki seoskog dobošara koji idući sokacima, čita neko obaveštenje. Brzo skoči i sva usplahirena, onako uplakana a mila , otrči u kuhinju, razmišljajući šta da spremi sutra za večeru. Pogleda na zid na kome je stajalo, njenom rukom, lepo izvezeno platno sa recima:
-Kuvarice manje zbori da ti ručak ne izgori.
Pogled joj pade na stari, veliki zidni sat koji je podseti na vreme i obaveze koje su pred njom.
-Joj meni. Moram za sutra da se spremim , da budem lepa , moram... – pomisli rukom podižući u pundju, svoju dugu predivnu kosu i pogleda u ogledalo, iskosivši glavu na jednu, pa na drugu stranu, zadovoljna sa onim što vidi.
-Da, tako nešto...to bi mu se dopalo- pomisli ozarena, vidno sretna i sva ustreptala.
-Da li me još voli, da li se seća kakva sam bila kada je otišao......?
-A da se nije oženio pa dolazi sa ženom?...– sa užasom pomisli a onda pokri lice rukama da otera te zlokobne misli.
-Ne, nije se oženio, voli me...to mi govori moje srce. Osećam...nikada se nisam prevarila pa neću ni sada. Znam da me voli i da zbog mene dolazi!
Dugo je razmišljala i kada je legla a njene misli još duboko u noć behu obuzete Petrom pa ni ne oseti kada utonu u sladak okrepljujući san.
Ne dotače je ni povremeni, zlokobni huk sove.

4.

-Bože kako se sve promenilo za pet godina- pomisli Petar dok je ulazio u selo- sve mi se čini manje, drukčije, sve je nekako.....hm. Kao da to više nisu oni najlepši sokaci okićeni visokim bagrenjem, sa pravilno poredjanim i lepo okrečenim kućama u nizu. I miris mi je nekako...Prokleti rat!
Učini mu se da je prošla večnost od kada su ga odveli u zarobljeništvo. Sve patnje i posrtanja behu iza njega a danas je evo stigao svojoj kući. Hejjjjjjjj, kući! Da ne poveruješ?!
Zastade da udahne, tražeći onaj poznati miris bagrema u cvatu.
-Mmmmm...ovo prija- udahnu punim plućima i tog trena se činio još većim, onako visok, stasit, širokih ramena, ko planina. Provuče ruku kroz talase bujne crne kose, friško podšišane, a prijatno, lepuškasto lice mu se razvuče u razdragan osmeh. Dotaknu ovlaš lepo negovane brčiće i nastavi laganim korakom, put svoje kuće.
Kada se uhvati za metaknu bravu, tog trena je znao da je ceo jedan život iza njega a da nailaze bolji dani.
-Domaćineeeeeee......- povika, jedva zadržavajući smešak na licu- ima li koga?
Njegova avlija!
Nije verovao da će je ikada videti!? Ispred, nekada velike, a sada pomalo trošne kuće veliki, stari orah, na kojem je još visila ljuljaška iz dečijih dana. Davno je on prestao da se ljulja, jer su ga šibali razni vetrovi i nesreće. Prvo umre majka u punoj snazi. Savlada je opaka bolest a u ratu mu ubiše oca. Njega odvedoše u zarobljeništvo a brigu o imanju preuze stari sluga Grga, koji je više, onako bio deo porodice.
Pogleda po avliji tražeći detinjstvo, mladost i radost ali sve što je video behu stara paorska kola, slomljeni plug...prazno dvorište.
-Alooooooooo...-nastavi- a u tom času se iz kuće pojavi seda glava, okićena osmehom dobrodošlice.
-Petreeeeeeeeeee...ej Petre! Sine!- veselo mu dotrči starac i baciše se jedan drugom u zagrljaj.
-Ejjjjj, polako slomićeš mi stare kosti- kroz smeh zavapi starac- dobro nam došao kući! Svojoj kući. Ja sam svoje odradio, deder sad ti zasuči malo rukave.
-Dragi moj bać Grga. Da znaš kako si mi nedostajao!? Ona tvoja pisma, jest da su bila retka, jest da jedeš svako drugo slovo, al za mene je to bio praznik. Spas! To me je držalo u životu.
-Ma pisao bi' ja više al' mi je tup plajvaz....znaš- odmahnu rukom- i ovo malo posla sam jedva postizao.
-Znam, znam. Neka i ovo je bilo dovoljno. Bez njih bi' poludeo- utešnim glasom pokuša da ga opravda mladić i nastavi- a jeli....Milica...deder pričaj. Nemoj da ti ja vadim reči iz usta?!
Srce mu zaigra kao da je panonski povetarac rasplamsavao sve više i više njegovu ljubav, koja je i bez njega gorela punim plamenom.
-Bože, hvala ti! Ponovo ću je videti.
-Tu je- odgovori starac- lepa i mila ko što je uvek i bila. Najlepši cvet u selu. Vredna i skromna. Za svakoga po lepa reč...Prava!
-Da nije slučajno čula da dolazim- podiže obrve značajno uz blago klimanje glavom a lice mu je jasno govorilo- ne d'o ti Bog stari da si pisn'o?
-Ma ne znam ja ništa, ne zakeraj, negooo ulazi u kuću da se okrepiš, bogarati dečijeg- nevešto skrenu razgovor na drugu temu i prosto ga ugura u kuću.
-Pričaćemo, polako tek si došao. Eeee mladost....ko ždrebe pred rudu.
-Dobro- nevoljno pristade Petar- al' znaš da moram brzo do nje?
U avliju tiho pade neko lagano, tanano veče.

5.

Milica prionu na posao, pospremi kuću pa se baci na spremanje večere i sebe.
-Hm, ne mogu da zamislim kako sada izgleda? – pitala se, dok je radila, neprestano razmišljajuci o njemu - da li se ugojio ili je i dalje vitak i lep? Da li mu je lepa, crna kosa još uvek crna, ili je posedela... ? Mozda samo malo...?? Bože, ima li brkove kao pre?
-Čekaj, šta je ON ono voleo da jede...aha, znam...kada je mati spremila onu bundevaru, nije znao šta je dosta...- razmišljala je tako, skakućući po kući i sa puno ljubavi, kuvajući večeru za njenu ljubav, koju će posle dugo vremena ponovo da sretne.
Onda izabra najlepši stoljnak, izvadi posudje koje se koristilo samo o slavama, obrisa pozlaćeni escajg, koji je njena baka dobila na venčanju. Na astal postavi dva tanjira, jedan nasuprot drugome, presavi salvete i na njih pravilno rasporedi escajg, a na sred stola, stavi svećnjak sa dve bele sveće. U bašti ubra nekoliko cvetova belog djurdjevka i to stavi u malu vaznicu pored svećnjaka. Sto je bio veličanstveno postavljen, sa puno ljubavi i spreman da se za njega sedne.
Kada to završi, obuče jednu laganu, crvenu haljinu u kojoj je izgledala kao kraljica i sede da čeka. Šake stisnuste, prsti isprepletani do pucanja. Skazaljke na satu kao da se ukopaše na 17 sati a to je bilo vreme kada je Petar trebao stići u selo. Nestrpljiva i uzbudjena, a opet tako srećna, čas je nameštala sto, čas se zagledala u ogledalo da proveri po stoti put svoju frizuru. Uzbudjenje je u njoj raslo sa svakim otkucajem kazaljke, dlanovi se znojili a srce ubrzano tuklo.
-Aaaa sad' će...sad' će, samo što nije...trebao bi već biti...kod pekara na ćosku. Sada prolazi pored bakalnice, samo što nije stigao...– stežuci usne razmišljala je stojeći pored stola. A onda, upali dve sveće, simbol njihove ljubavi, od čijeg plamena joj zasjaše oči.
Zatim sede i pogleda u pravcu sata, vide da je prošlo već pola sata. Opet je ustala sa stolice da bi se vrtela oko stola, po ko zna koju put nameštavši viljuške, samo da nešto radi.
Onda bi uzdahnula i smirivala sebe:
-Da ...sad' će on, sigurno je nekog sreo pa se raspričao.
U tom trenu nešto lupi pod prozorom.
-Stigao je...jojjjjjjjjjjj...ON je- pomisli, kao srna istrči na ulicu i zastade kao ukopana. Lice joj se razvuče u zapanjeni izraz od neverice.
-Odkud ti Vaso?
-Ma evo šetam malo...-zamuca, sleže ramenima, zacrveni se kao krivac u kradji.
-Jesam rekla da obilaziš moju kuću? Jesam li?- podboči ruke na kukove a reči sve peku.
-Milice ja...ovaj, znaš...
-Šta Milice? Da li sam bila jasna?
-Ali ti znaš da ja tebe...-jedva procedi hvatajući vazduh kao riba na suvom.
-Dosta! E sad je stvarno dosta! Nikad! Nikad! Jasno?- ovim rečima nije trebala potvrda.
Vasa se odmaknu par koraka, okrete se i zapita:
-Vidim astal za dvoje? Čekaš nekoga?
-Možda i čekam! Šta te briga- odbrusi i utrči u kuću ljuta kao ris.


6.

-Platićeš mi ovo, kad' tad'! Kučko!
Zajapuren od besa, napravi nekoliko koraka i zastade da dodje do daha dok mu se u duši kupio nevidjeni bes, izmešan sa jadom i nesrećom.
-Niko se sa Vasom Bodroškim nije igr'o, pa nećeš ni ti! Kujo! Ja nevaljam? Ja nisam za tebe dovoljno dobar?- sa nevericom pomisli sabirajući sva imanja, njive, stoku, šume, livade...- pa imao je više nego iko!?
-Kraljicu od nje da napravim...ejjjjjjjjjj.
Taman da krene, podiže glavu i odjednom mu se noge oduzeše. Na svoje veliko čudo, kao da je to neko drugi izustio, tihim glasom prostenja:
-Oooo Petre. Od kud ti?
-Vaso, druže stari. Jel moguće? Pa nisam te video sto godina?- razdragano i srdačno otpozdravi Petar a lice mu je ozareno iskrenim osmehom, odavalo stvarnu sreću što vidi osobu sa kojom je proveo dobar deo svoga detinjstva. Kao deca nerazdvojni, kao momci dobri drugari a onda ih ovo zlo vreme uputi nekim različitim lenijama- htedoh te potražiti, al' samo što sam stig'o. Da obavim neke važne stvari, pa da zalijemo- nastavi sa osmehom.
-Taman, krenuh u bircuz, aj' samnom. Gazda Vasa časti- neubedljivo pokuša dok mu se misli rojiše sve u šesnaest, a dušu mu zahvata neki crv sumnje.
-Ma imamo kad'. Ček' malo da danem dušom, nadišem se sela a sutra...eto mene, sutra.
Obojica nesvesno pogledaše ka Milicinoj kući i stvar odjednom, kao dlanom o dlan, postade jasna.
-Aaaa tamo si se zaputio- pomisli zlobno Vasa, obrazi pocrveneše a usta stisnu u neki kiseli osmeh. Znao je on za njihove medjusobne simpatije ali sada mu sve postade jasno kao dan. Put do Milice je zatvoren ovim povratkom.
Petar u isti mah shvati da je njegov čežnjivi pogled mnogo odavao te skupi ramena i raširi ruke tipa- šta mogu? Jače je od mene a naglas reče:
-Imam neodložan posao druže, nego pričaj mi o sebi. Kako mati?
-Dobro je 'fala Bogu, drži se ko uvek, a ja...-zastade smišljajući...i ne trepnuvši nastavi- a ja evo kren'o od Milice da malo protegnem noge, popijem jednu dve, pa na večeru.
-A jel? Od Milice- kao da mu je neko opalio vruć šamar, jedva izusti Petar. Osmeh se zaledi, obrve podiže, presečen na dvoje.
-Mnoge stvari su se promenile, moj Petre, dugo si ti odsutan. Jakooooo dugo!- ugradi u ovih nekoliko rečenica svu zlobu i pakost izmešanu sa svojom nemoći da išta promeni. Sve je im'o, ništa im'o nije!- no budi mi uzdravlju, pa se vidimo sutra.
Okrenu se i laganim hodom zaputi sokakom. Kao da podskakuje.
Petar osta zakopan kao hrast stogodišnjak. Crv sumnje poče da nagriza. Ni sam nije znao koliko je dugo tako stajao, nesvestan vremena i prostora. U jednom času, kao da se vrati u stvarnost, uhvati sebe kako molećivo gleda prema Milicinoj kući. Napravi nekoliko koraka i zadržavajući dah i besomučno kucanje u grudima, baci pogled kroz prozor na unutrašnjost kuće.
Prvo što ugleda beše astal, uredno postavljen za dve osobe, po kome je plamen sveća crtao neke šarene, iskrivljene senke.
Odjednom se skameni. Ugleda NJU. Sedi u uglu, lepa kao slika a u igri senki učini mu se nestvarna.
-Milica...moja Milica. Erupcija osećanja udari u obraze, oseti da gori. Izdajnički pogled prošeta sobom i zaustavi se ponovo na stolu.
-Čekaj malo...dva tanjira...ona čeka!? Koga? Za moj povratak nije znala!?- i tada mu po ko zna koji put odzvoniše zadnje Vasine reči:
- ...a ja evo krenuo od Milice- krčalo mu je u ušima- ...popijem jednu dve, pa na večeru...
-Tako znači!- klonu od saznanja.
Okrenu se i potrči.


7.

Utrča u svoju kuću kao gonjen, zalupi vrata.
-Bać Graga, preži konja.
-Petre sine, šta se desilo- iznenadjeno zapita starac.
-Preži i ne pitaj! Idem! Dodjavola sve! Ccccccc....
Starac se rastrči po avliji a Petar sede pod stari orah, sabi glavu u šake i samo što ne zaplače. Jadan prizor.
-Da li je moguće? Njegova Milica? O Božeeeee...Mali je ono astal, samo za dvoje- kiselo se nasmeja.
Odoše snovi a sa njima i sve želje. Kud' će, gde će? Nije važno, samo što dalje.
Lice mu poprimi bolni grč, nekako se iskrivi a vlastite usne samo što ne pojede.
Prodje čitava večnost kada ga trže glas:
-Gotovo.
Tek tada shvati da je fijaker spreman i u uši mu dopre frktanje konja i lupa kopita.
-Otvaraj kapiju-oštrim, zapovedničkim glasom-...idemo do Pešte, a dalje...a dalje u Bož'ju mater!- procedi, dok se iz daljine čulo samo bolno urlikanje psa lutalice.
Da se naježiš!

8.

-Birtašššš! Daj litru belog i sifon sode i daj ovoj bagri da pije. Gazda Vasa sve plaća!
Skrhan a pomalo srećan. Smejao bi se al' ne može od tuge. Izmešanih osećanja sa ruba ponora i nazad, oseti svu gorčinu života.
-Jebem ti seme pogano....ccccc
Poleže po stolici i začas iskapi nekoliko čaša.
-Muzika..- podviknu- svirajte cigani mamicu vam vašu- izvadi svežanj novčanica i baci po stolu a ovi se ko jedan, u violinu pretvoriše. Bar je novaca imao viška. Sve je mogao da kupi. Sve!
-Svirajte mi onu...jesen stiže dunjo moja...al' tiho polako...
Jedna tura za drugom. Pesma za pesmom. Svaka tužnija od prethodne, što od nota što od vina...
...i tako duboko u noć.
-Nema mesta za onim astalom za mene-..klonu mu glava medj' srusene čase...i od čoveka osta ruina!

9.


Vreme kao vreme, neumitno prolazi a Petar nije stizao. U njoj se poče javljati prvo briga a onda, kako je vreme odmicalo, poče sve više i više da očajava. Srce se steglo u grč a jedna suza izdajnica iskoči iz oka i skotrlja se niz obraz. Za njom stiže i sledeća, pa sledeća... Bilo je već 22 sata kada shvati da nece doći..
-Ipak...možda..još ima vremena– mali tračak nade zatitra u njenom srcu i ona nastavi da čeka. Tužno, slomljeno ali čeka....
-Bong...bong...bong... . Otkucaji na satu trgnuše je iz duboke tišine i ona ih odbroja - 12.
Ponoć.
On neće doći, sada je to zasigurno znala.
Sa poslednjim atomom snage, slomljena i utučena, dodje do malog stola na kome su dogorevale dve sveće i drhtavim usnama dune a sobu proguta mrak!
Polako se dogega do postelje i sva slomljena baci na nju...
Toliko godina čekanja, nade, vere a od svega osta samo...
...noć koja guši!


Drugi deo


10.

-Djihaaa Zvezdane...ajmoooooo- cimnu kajasima Bać Grga i fijaker, uz specifičnu škripu kože i drveta, poče da klizi. Noć se polagano spušta a u selu uobičajena tišina uz poneki lavež pasa i zvuka udaljene, tihe muzike iz bircuza na kraju sokaka.
Petar zavaljen, na zadnjem sedištu, zamišljen sa bolnom grimasom na licu, kao da se sa dušom rastaje. Pogled u prazno. Ni reč da prozbori. Tuga!
Gleda to sve starac, dok kamdžijom miluje čilaševa ledja, i razmišlja:
-Šta se desilo? Šta? Šta je krenulo po zlu?- nikako da shvati!?
-Djihaaaaa...
Nekako na polovini sokaka, taman naspram Milicine kuće, starac ispod oka pogleda unazad i uhvati Petrovo žestoko, odrečno trzanje glavom na drugu starnu. Kao opečen...ili kao da je samog djavola, umesto kuće, video.
-Aaaaa...tu smo- pomisli- tu je daklem zapelo???- Tako sam i mislio! Matori lajavi starac...ter'o me djavo? Jezik mi spržio- udari ga talas krivice i jeda. Slomljeno pogrbi ramena razmišljajući:
-Ispraviću ja krivu Drinu...ta valjda će izać' na dobro!?- ni sam ne verujući u ovu pomisao, nastaviše se udaljavati od sela, turskom kaldrmom, sve više i više.
-Vreme je- pomisli- podbode Zvezdana, ovaj djipi u kas i odjednom štranga puče.
-Ooooooooo...namir Zvezdane, ooooooooooo....- fijaker zastade.
-Bogarati i štrangi, kad' nejde, nejde- prozbori a u sebi se šeretski nakezi i zasuče sede brkove.
-Šta bi?- trže se Petar iz svoje dimenzije
-Puče štranga.
-Kako?
-Andrag bi ga znao kako. Valjda dotrajala, k'o i sve od kad' te nema.
-Šta ćemo sad'?
-E šta ćemo, otkud znam- skoči sa sica, pridje konju, pogleda, u sebi pomisli- alal ti vera starino, dobro zasečeno, taman kolko treba- a naglas nastavi- dalje se ne može. Pukla je popola. Negooooo....- pogleda unazad- Do Pešte nikako, hmmm... al' do sela ćemo stići. Ja ću polako voditi Zvezdana, jedna štranga će poslužiti...a sutra možemo nastaviti put.
-'Em ti sudbinu...tcccccc- tiho prošapta Petar
-Ajmoooo Zvezdane- nešto veselije podviknu starac okrećući fijaker i povede sudbinu nazad.
Čula se samo tiha, vesela melodija zrikavaca.


11.


-Cicoooo....Ciculjkooooooooo..pssssssssst- zaštuca Vasa tihim glasom, jedva ga pola sela čulo, pijano se klateći, čas na jednom, čas na drugom pendžeru. Jedna ruka na ledjima, kao da zapoveda a raspojasan stomak balansira da ne padne. Oči cakle ko fenjeri a jezikom zapliće.
-Ciculjčicičiciceeeeeee....doš'o tvoj dragi!- jedva dovrši tu nježnu misao i kucne tiho po penžderu, umalo ga ne rasu u komadiće.
Iz kuće se začu buka otvaranja prozora i tihi glas:
-Opet si pijan Vaso nesrećo, uncute jedan. Znaš li koje je doba? Ooooo jadna ja s' tobom. Aj' upadaj, idem otključati kapiju.
Istrča do kapije u par koraka, Cica vrtirepka, onako visoka, za glavu višlja od „djuvegije“, tanka, kratko podšišana, šiljastog ali prijatnog lica sa ponekom pegicom. Uhvatiše je „srednje“ godine a osta sama snalazeći se kako je znala i umela. Po koja nadnica i mala baštica koju je marljivo sadila, plevila i kopala behu joj dosta da preživi ova, za nju, teška vremena. Dve-tri koke za malo kajgane i žgoljava kozica da se mlekom omrsi, beše svo njeno blago.
Selom se pričalo, ja u to ne verujem, kako je bila sklona da mnogima pruži „prenoćište“, ko neka frcafoljka, ali narod je takav...čula-kazala, pa od muve naprave magarca i prišiše joj nadimak „vrtirepka“.
-Upadaj- tiho prošapta i saže se napola, prebaci njegovu ruku preko sebe, ne bi li je Vasa zagrlio da ima oslonac dok vata štraftu.
Uvede ga u kuću i skoro baci na krevet a ovaj se izvali onako dijagonalno, jedva pola kreveta dohvati, i istog časa zahrče. Samo mu se go' stomak ritmično podiže i spušta prateći grmljavinu.
-Eee moj Vaso- zastenja jadnica i polako se uvuče pored njega u krevet.
Ni oka da sklopi.


12.


Debelo već prodje ponoć kada se dohvatiše svoje avlije.
Starac raspreže konja i odvede u štalu a Petar mrzovoljno udje u kuću.
Nije mu se spavalo...ma nije mu ni do čega. Ipak onako zamišljen, nesvesno prileže u krevet, obučen...Čovek kao od stene odvaljen a skrhan. Manji od makovog zrna.
Skromna soba, paorskog doma sa dva kreveta, velikim, dvokrilnim šifonjerom i manjim stolom sa četiri stolice na sredini sobe. Na jednoj strani dva uska a visoka prozora a na suprotnom zidu velika ikona Svetog Djordja kako ubija aždaju. U sobi miris sveže opranih krpara, šarenih u svim bojama duge.
-Milica.....ehhhhh moja Milica- nije mu izlazilo iz glave. Sve kombinacije, sva opravdanja ali nikako da shvati. Zar je moguće? Dao bi' ruku za nju. Desnu ruku! Pa zar sa Vasom? Baš sa njim? Ooooooooo Bože...da mi je neko ovo rekao, ne bih verovao.
-Petre sine- začu umirujući glas- odoh da istimarim konja, pogasim fenjere pa u krpe- brzo će zora.
Starac polako izadje sa upaljenim fenjerom i ode u štalu da dovrši započeto.
Za njim izadje sva svetlost.


13.


U neko, već gluvo doba noći zakuca na prozor i tiho, jedva čujno pozove:
-Miliceeee...
U sobi zasvetli škiljava svetlost a zatim se ču škripavo otvaranje prozora.
-Bać Grga? Šta se desilo? Od kud vi?- progovori devojka i pri škiljavom svetlu, vidno otečena od plača. Kao da oka nije sklopila noćima.
-Milice dete, mor'o sam doć'- zamuca starac tražeći pravu reč.
-Šta se desilo sa Petrom- zavapi, pokri usta rukama i briznu ponovo u plač.
-Ma u redu je on, nego, šta se to dešava?
-U redu je?- jedva verujući ušima, jer je pomislila na najgore, upita- stvarno je u redu?
-Milo moje dete, Petar spava...nego, koji andrag se desio...govori. Šta se desilo?
-Spava? ON spava?
-Pa da, spava! A što ne bi spav'o u ovo doba?
-Ali...bač Grga, što nije došao...- zastade a sve kombinacije joj proleteše mislima?
-Kako nije došao?- nije mogao da veruje starac.
-Pa lepo! Nije!
-Ma šta pričaš? Krenuo je oko šest popodne kod tebe, ni djavo ga ne bi zadrž'o.
-Koooood meeeeeneee?- sad' ona nije mogla da veruje.
-Da, a kod koga bi drugo?
-Ali nije stigao do mene...čekala sam do ponoći- ponovo suze potekoše.
-Nije stigao? To ne moš' biti?
-Ček, ček...- kao oparena, trže se Milica- pa kod mene je oko šest bio Vasa i ja sam ga gadno navoštila!!! Skoro sam ga šutnula do bircuza, i onako tamo provodi svako veče.
-Šta reče?...Hm..hm..-starcu proradiše klikeri- čekaj odavde ide Vasa tamo....ahaaaaa....a odande ide Petar....pa da! Pa oni su se sreli!
-Jojjjjj bać Grga, tako jeeeeee- sve joj se u trenutku sklopi- mora da je Vasa onako besan nešto lanuo a Petar, već kakav je ponosan, mora da je.....pa daaaaaaaaa- ulazite u kuću. Odma'!- iz ovih reči izbi sva odlučnost i spemnost. Ovoooo će neko platiti!
Starac udje u prijatno nameštenu sobu u kojoj se osećao dah ženske ruke. To mu je uvek falilo u njihovoj kući.
-Kud' sam ti rek'o...sve sam ja kriv- nastavi kao krivac klimajući glavom levo desno.
-Ma neeeeeeee. Krivac je neko drugi. Tačno znam ko je to- uteši ga devojka.
-Nego ovako. Vi će te kod Cice vrtirepke iz ovih stopa. Ne bila ja Ja, ako krivac nije tamo i rećićete sledeće. Dobro slušajte šta ću reć'! A ja...a ja idem kod Vasine majke.
Potanko mu iznese plan u najsitnije detalje.
Ne bih rek'o da mi se čini...al' sova se više ne čuje!


14.


Nije prošlo mnogo i starac stiže do Cicine kuće, zadihan al' sretan k'o retko kad'.
Zakuca tiho na prozor.
-Cicoooo....
U par sekundi otvori se prozor, kao da ova nije spavala. A i nije!
-Bać Grga, koja nesreća vas dovede- iznenadi se dobrodušna devojka a pri tankoj svetlosti meseca učini se još mršavija i tanja.
-Ma nije nesreća dete, već deder kaži...jel onaj ugursuz kod tebe?
-Koji ugursuz, Bog s'vama- nevešto pokuša da zaštiti svoju reputaciju.
-Ded' ne pravi se grbava. Slušaj 'vamo. Ovo se i tebe tiče- ozbiljan izraz na licu i ubedljiv ton raskraviše devojku- gukni!
-Pa jeste- stidljivo nastavi a mračak sakri rumenilo na licu- tu je ako mislite na Vasu?
-Na Vasu, na Vasu....ejjjjjj crni Vaso- skupi usne izgovarajući ovo da sve seče. Negoo...-zastade malo- da l' ti njega voliš?
-Pa znate bać Grga da ja njega oduvek volim. Al' on me neće. Eto neki dan sam pričala sa njegovom majkom...i ona bi me rado primila...al' ovaj neće, pa neće- samo što ne zaplaka.
-Neće! Jel neće? Slušaj me. Otvori da udjem.
Devojka poslušno dotrča i starac udje u skromnu ali čistu kuću. Vasa je i dalje spavao kao klada.
-Pomozi mi da ga podignem. Vodimo ga kući- i potanko joj ispriča zamišljeni plan.
-Sad?- nije mogla da veruje.
-Sad! Al' odma!
Zaprtiše ga izmedju sebe i više noseći, odvedoše gazdu svome gazdinstvu.
Čak im se i mesec šeretski smeši, vrag jedan!


Treći deo


15.


Zora svanu lepša neg' ikad'!?
Jutarnje sunce, onako crveno i veliko ko da podiže graju po selu. Sve jače i jače. Crvkut raznih ptica, ljubavni zov grlica, cvrkut vrabaca a po avlijama petlovi kukuriču. Selo odjednom ožive. Kada udahneš, sve seče od svežeg, oštrog mirisa bagrema u cvatu i poneke lipe...al' mirišeeeee, to treba osetiti. Kako prodješ pored koje kuće a do ulice bar jedan jorgovan, beli, crveni il' plavi, od mirisa da se ugušiš.
E da da te pitam:
-Jes' bio u našem selu? Nisi??? E ništa ti onda nisi vid'o!!! Žali Bože!!!
Milica porani, umi se, dotera, uplete kosu u pletenicu, sva rumena kao najlepša jabuka. Onako prirodnu, a lepu, čovek kad' je pogleda...ma oči da ti ispadnu!
Podje od kuće do kuće, birajući vidjenije domaćine, gazde...ma znaš ono...kulake brate!
Kuc, kuc...
-Dobro Vam jutro.
-O Milice, jes' poranila?
-Jesam, eto malo...nego...posl'o me gazda Vasa. Noćas je doveo mladu, zove vas na „rakiju“.
-Ooooo i njemu doš'o crni petak. Hehehe...aj' nek' mu je sa srećom! Živa bila lepotice, dolazim, nego šta! Nego...- uvek mala zadrška- ko je srećnica?
-Cica.
-Koja Cica?
-Pa Cica vrtirepka.
-Aaaaaa TA Cica...Pa dobro...Hm...moglo je i bo...- tu je obično ponestajalo tona- dobro je! Da, da. Živi bili! Dolazimo!
I tako od kuće do kuće. U par sati obidje selo a dobar glas je išao par koraka ispred. Svi su znali!


16.


Vasina kuća beše jedna od najvećih u selu. Duža neg' šira. Do pola avlije. Sedam soba u istom nizu a ispred dugački gonak, natkriven a otvoren. Oivičen malim zidom, jedva do pojasa, kojeg su krasile saksije sa svim mogućim vrstama cveća.
Mati se rastrča po dvorištu, lepo obučena i svečanom keceljom opasana.
-Ti ćeš ovo, ti ono- izdavala je naredbe- a sama tri posla stizala, a komšiluk ko komšiluk. Prvi priteče u pomoć i u zlu a naročito u dobru. Pet-šest žena, ko mravi na sve strane. Jedna pali vatru, druga kolje živinu, treća pristavlja. Nekoliko njih postaviše desetak stolova duž hodnika. Na njima beli čaršavi, tanjiri da se prezalogaji i bokali vina i rakije.
Nedugo zatim počeše stizati prvi gosti.
-Pomaže Bog. Nek je sa srećom.- a starica ih sa smeškom ljubi, sva cveta.
-Ta ulaziteeee. Sedajte. Sido sipaj rakiju! Eto moj Vasa...- zastade što od sreće, što od zbunjenosti. Pa ovo je jedva čekala toliko godina- eto dov'o mladu.
-Aaa i vreme mu je- mudro su zaključivali- neka, pa da dogodine da Bog naslednika!
-Daće Bog- cvrkutala je starica.
Malo po malo, napuni se kuća, sve vrvi od gostiju. Ko naručeni, a Bog me ubio ako ih bać Grga nije naručio, stiže i muzika i započe pesma. I to kakva pesma!? Ejjjjj ženi se gazda Vasa!!!
Postade tesno i mati udje u spavaću sobu.
-Vasooo sine. Ustani raano moja- ko da peva umesto kukavice na zidnom satu.
Ispod velikog jorgana, prva promoli nos mlada.
-'Bro jutro majko- sanjivo, trljajući oči prozbori i drmnu Vasu laktom par puta.
Ovaj se trže, podiže glavu, tešku kao tuč od sinoćne terevenke.
-Mmmmm...jojjj meni- sede na ivicu kreveta, stavi glavu u šake zapomažući- Ufff puca!
-Diš' se sine, puna kuća gostiju.
Podiže pogled sa nevericom, ko da je madžarski pričala.
-Šta je puno? Kak'a kuća???- okrenu se na drugu stranu i ugleda Cicu pored sebe.
-Štaš' ti ovde?- zamalo ga šlog ne strefi.
-Pa noćas si me dov'o! Pristala sam! Šta ću kad' te volem- nemoćno raširi ruke.
-Sine moj, pa noćas si majki život darivao. Mislila sam da to neću dočekat'. 'Fala Bogu da si se nakanio- ubedljivo nastavi starica.
-Jeste poludile? Mora da sam previše popio pa sanjam?- krenu ka vratima, dopola ih otvori, onako razgaćen i tek tada ga zapljesnu larma, cika i vika iz hodnika. Muzika trešti. Zalupi vrata ko oparen.
-Šta sam uradiooooooo???- pogleda u majku pa u Cicu i opet nazad- jesam pošandrco???
-Sine smiri se. Noćas si dov'o Cicu...mila moja lepotica- umilnim glasom nastavi majka- a gosti stigli na „rakiju“.
Mlada samo klimnu glavom potvrdno i zacrveni se.
-Šta ću sad'? Bruke i sramote!- zinu od čuda jadni Vasa.
-Nema nazad! Što si zamesio to ćeš i kušat'- podiže glas majka- nego doterajte se, gosti čekaju- okrene se i izadje.
Cici nije trebalo dva puta reći a djuvegija...u par minuta sabra i oduze sve mogućnosti i kombinacije, te shvati da takvu bruku sebi ne sme dopustiti. Jedini izlaz...da se ženi!
Zaplak'o bi al' nema mesta od krmelja...poče se spremati. Kako je napredovao, Cica oko njega optrčavala, tako mu se i bes smirivao.
-Kad' malo bolje razmislim...paaaa....jebem li ga!- mudro zaključi!
Takav lumperaj svet još nije vid'o. Pola sela se napilo! Ne ženi se svaki dan gazda Vasa? Hejjjjjjjjjj!
Vtrtirepka prestade da vrti, nesta joj i repa a s' neba joj pade:“ Gospodja Bodroški“.
Baš mi milo! Ma zalužila je. Aj' kaži da nije???


17.


Zora se utopi a oranicom, debelo sunce, svoje kolo povede.
-Petre sine, diš' se, oči će ti pobeleti- umilnim glasom progovori starac, usput skloni zelene firange i pusti tople zrake u kuću.
-'Bro jutro bać Grga- podiže se u skoku, vojnički. Prvo što ga udari beše sećanje na jučerašnje, za njega katastrofalne dogadjaje i na mah mu se navuče magla na oči. Namršti se ko tmuran, jesenji dan. Pogleda u starca a ovaj se veselo kezi. Mudro sačeka.
-Imam dobre vesti. Baš dobre!
-Jel- pomisli- šta me još „dobro“ može strefiti?
-Evo jabuka- pruži mu veliku, crvenu jabuku.
-Jabukaaaaaa?
-Pa viš' valjda, nije s' kruške pala!?
-Kak'a jabuka, 'bem ti jabuku, jel' Vama dobro???- nije mogao da veruje mladić.
-Eeee dragi moj...meni dobro, al' kanda će tebi biti još bolje. Drugar ti dov'o mladu. Bićeš kum! Hehehe...ta ti je želja još od pokojnog babe ostala...nego spremaj se, idemo na „rakiju“.
-Drugar? Koji drugar? Kakvo kumstvo? Kakva rakija?- zabezeknuto podviknu.
-Vasa, tvoj drug. Bože Petre, znaš da ste se još ko deca zavetovali...
Ovaj sav pocrvene, pobesni i prekinu ga na pola:
-Jaaaaa da budem kum Vasi??? Ja???- a u sebi pomisli- ja da budem kum Milici???
Stisnu šake, napravi par koraka, zbunjen ko pile u kučini, pogleda u starca sa nevericom i prosikta:
-Pa dobro bać Grga, stvarno nemam reči...jeste l' Vi normalni?- nije mogao da veruje- pa ja ovog časa odoh i nikad', ali NIKAD' se više ne vraćam! Jel' to vama jasno?
-Eeee sine, jasno ko dan, ali...red je red!!! Nemoš' to tako?- umirivao je starac situaciju- kumstvo se ne odbija a...ti kako 'oćeš- klimnu glavom u znak neodobravanja- sem toga... i onda se zna red? Nosi jabuku nazad i zahvali se ko što Bog zapoveda.
-E i odneću je!- prosikta. Da ga zmija ujede, otrovala bi se.
Ulete u odeću i obuću i izlete iz kuće, starac ga jedva stiže.
-Idem s' tobom, napravićeš belaj.
Ovaj ga samo resko odmeri, stisnu zube, oćuta i nastavi put.
Na polovini sokaka, baš taman ispred Milicine kuće, ko da je Djavo režir'o...
-Jojjjjj meni, udari me šlag- zastenja starac, nasloni se nemoćno na kuću i uhvati se za grudi. Pognu se ko presečen.
Petra iznenadi ovo. Odjednom zaboravi gde je krenuo...ma mnogo je volio ovu starinu.
-Šta je bilo? Bać Graga...ma šta Vam je?
-Joj sine, gotovo je! Šlag!
-Ma kakav šlag? Pa što se za srce držite? Valjda infarkt?- nije mogao da veruje.
-Ne znam, jadan ja, il' šlag il' infrakt, al' nešto me lupilo...jojjjjjjj, vode...trči do apateke il' zovi pomoć- zavapi starac na samrti. Duša u nosu!
Petar sav zbunjen, okrenu se oko sebe, ne znajući gde će pre i mahinalno lupi na prozor:
-Dajte brzo vode!
Istog časa, ma iste sekunde, istrča Milica sa bokalom vode kao da se svi infarkti dešavaše ispred njene kuće.
-Bać Grga ne bojte se, evo mene i vode- umilno zacvrkuta i pridje starcu.
A Petar...pobele, skameni se, kao da utvaru vidi?
-Milice? Miliceeeeeee!- pogleda u pravcu Vasine kuće, pa nazad. Opet do Vase...pa nazad. Ček' malo? Ovde nešto ne štima...?
-Zdravo Petre.
Ovu muziku od glasa je godinama sanjao.
-Pa...- zamuca- ali kako...- pokaza rukom u pravcu nesudjenog kuma- ali...?
-Udji Petre- pokaza mu put kuće- imam nešto da ti kažem.
Ovaj kao poslušno kuče, omamljeno udje za njom. Nesvestan. Zaboravi na bać Grgu, ko da ga nikad' nije bilo. Prvo što ugleda...astal! Smrači mu se pred očima. Uredno postavljen. Beli djurdjevak. Dva escajga i svećnjak, sa dve upaljene sveće. Krv mu udari u obraze...
-Čekaš nekoga- nastavi drhtavim glasom a u duši je tog' časa naslućivao željeni odgovor.
-Da čekam. Pet godina te čekam, crni Petre- i baci mu se u zagrljaj- pet dugih godina. Ljubavi moja!
U sekundi mu se sve razbistri. Sve je shvatio.
-Koja sam ja luda...Milice moja- zagrli je čvrsto. Padoše poljupci, to nemoš' izbrojati- koja sam ja luda...pa zar u tebe da posumnjam? Onaj skot mi reče...
-Znam! Sve znam srećo, pusti Vasu. Dobio je on svoje...nego sedi...večera se ohladi al' ručak samo što nije!
Eeeeee koja je to sreća! Sav njihov svet i prošlost i budućnost, komotno se smesti u mali astal za dvoje...
Ona guguče a on pupi. Onda on guguče a ona cveta!
I zemlja na tren, prestade da se okreće!



18


-Mladost...hehehe...a ja? Nek crknem?...hehehe...ko ždrebad pred rudu...hehehe- pomisli starac gledajući kroz prozor dvoje zaljubljenih.
Pogleda bokal sa vodom u svojoj ruci i švićnu vodu.
-Nek vam je sa srećom! Eeeee Grga neš' ti vode. Ma nije dobra ni u kolenu. Red je da se malo kod gazda Vase omrsiš i zaliješ. Zaslužio si!
Ispravi se ko mladić, zaplete nogama poskakućući a odande dopre nekoliko nota i starac zapeva:
-U tem Somboruuuuuuu....svega navoljuuuuuuuuu......

-E da te pitam? Šta s' ti ono rek'o? Jes' bio u našem selu? Nisi??? Ništa ti onda nis' vid'o? Eeee žali Bože što sam ti ovu priču isprič'o!!!

Proleće je izmišljeno samo zbog salaša. E to treba videti !
Gde god ti pogled seže sve buja, cveta, raste, miriše, leti, poigrava se.
U prednjoj avliji, koju moj deda zove“okop“, dugačkoj oko dvesta metara sve odjednom eksplodira. Ogromni voćnjak ozeleni, počinje da cveta. Ponekad mi se čini da proleće ima svoj jezik jer se naokolo čuje tiho, zzzzzzzzz. Rojevi pčela , leptira i raznih bubica, šaraju sa cveta na cvet, sa drveta na drvo i komponuju sliku zeleno-belu. Oči da ti ispadnu !
U zadnjoj avliji ,kamare sena i slame. Tu dominiraju šupe, štale a sve oko njih vrvi od života. Mnoštvo živine, pataka,ćuraka, ovaca, svinja i ko zna šta još čega,prepliću se jedno preko drugoga.
Salaš, na sredini, malo uvučen a sve ograđeno tarabom od pletenog pruća. Vidi se na njemu zub vremena ali odoleva. Friško okrečen u drečavo ljubičastu, odvaja pogled, kao svež plod, tek sazreo u tom prolećnom raju.
Baka u kući ,od ranoga jutra pristavlja ručak kao za omanje svatove. Uvek sam se pitao:“Zar ćemo nas troje sve to pojesti ?“
Posle nastavlja da čisti, premeće sa mesta na mesto a sutra to vraća nazad.
Deda, zabaci unazad svoj otrcani šešir, zavrne rukave, navuče opanke, dotegne kaiš na „bričeš“ pantalonama; toliko uskim dole da ujutro jedva uđe u njih a uveče je pravo pozorište dok ih skida. Iziđe u avliju pa redom, nahrani konje, nahrani krave pa svinje i tako dobar deo dana.
Uveče sve polako utihne. Samo se ponekad iz daljine začuje zavijanje ponekog psa, toliko bolno da se naježiš .
Tih dana u ovoj prolećnoj idili, lebdilo je nešto tajnovito a po zabrinutom, jarko crvenom licu moga dede, video sam da će se nešto desiti.
-Sanjam već neku noć isti san, to neće izići na dobro, promrmlja deda.
-Ćuti matori, ne prizivaj vraga- odbrusi baka i nastavi da prede.
Sledećeg jutra, probudi me graja i vika.
Baka plače, deda boguje i skida sve svece a posle priziva boga upomoć.
Neko je ukrao kobilu iz štale !
Ako je išta na salašu bilo svetinja, to su bili dedini konji. Četiri lipicanera, čilaša sivo-bele dlake sa po kojom crnom pegicom.
-Nema mi Dore, jadan ja- zastenja deda i nastavlja da kune i klete onoga ko je samo i pomislio da učini takvu štetu.
Toga dana se sve poremetilo ali napravi jedinu pametnu stvar što je mogao smisliti :
Zamandali vrata štale ogromnim lancem, kao moja ruka i zaključa je velikim katancem. Celo popodne i veče je jadnik sedeo nalakćen za stolom, glave u hrapavim, glomaznim šakama uz poneki bolni uzdah. Dodavši mu u jednoj prilici bokal vode, zapazih medju prstima šaku kose. Tada sam shvatio da se nešto stvarno i tragično desilo.
Sledećih nekoliko noći slabo je spavao, često ustajao i proveravao ali se ništa nije desilo.
Dan za danom, poslovi nailaze i nekako se na ovaj nemio događaj počelo zaboravljati.
Tek što je prošlo dve-tri nedelje, negde uoči Uskrsa, probudi me ponovo galama iz dvorišta.
Nestao Zvezdan !
Rasan ždrebac, ponos ove kuće, gizdav, sa velikom belom grivom i crnom flekom na njegovom čelu zbog koje je valjda i dobio takvo ime.
Deda jauče, okolo šeta i tada sam prvi put video suzu u njegovom oku. Baka se šćućurila u kuhinji i samo ćuti .
Okupiše se komšije. Ejjjj, pa nije to mala šteta ? To je Zvezdan !
Poče priča.
Te mora da su ga Vile odnele, te ovo je delo samog Đavola. Jedan reče da je to verovatno zbog dedinog pradede koji je u birtiji tako opaučio jednog dođoša da ga je na mestu ubio. Odležao je on svoje ali kazna tek sada stiže. Drugi se seti pokojne teta Leposave koja je rodila vanbračno i zaključi da se ovo sve zbog toga dešava. Vidi bog sve ? Komšinica se kune da je to juče videla u šolji a sve se događa zbog one babine strine koja ima urokljive oči. Nisu je smeli pozvati na prvi dan Božića, ta mnogo se ona nešto muvala oko štale.
Obilaze tako oko štale, proveravaju, zaviruju i kuckaju ali sve je na svom mestu. Deda se pope čak i na tavan da vidi od gore kako se to moglo desiti, ali ništa. Vrata netaknuta, lanac neogreban a katanac na svom mestu. Naiđe samo s' vremena na vreme i baci pogled u štalu kroz otkovanu dasku u visini očiju ,kroz koju su se laste svakoga proleća vraćale svome gnezdu.
To me podseti da sam zimus gađao praćkom njihovo gnezdo, oborio ga i laste se ovog proleća nisu vratile. Možda sam za sve ja kriv ? Deda je lepo rekao da laste donose sreću u kuću gde su savile gnezdo. Sakrih se iza te gomile ljudi, dok me je potajno izjedala krivica.
-Ovo nije istina. Ne mogu da verujem, čudi se deda ? Kao da je u zemlju propao ?

Toj, sada već povećoj grupi ljudi, koji mudrovaše li mudrovaše odnekud priđe nepoznati čovek.
-Dobar dan, dobri ljudi ! Kakva vas nevolja spopala ?
Deda ga mrko pogleda pomislivši, ta samo mi još i ti fališ, ali ga uljudno pozdravi i natenane mu ispriča svoju nevolju.
-Nema mi Dore i Zvezdana, ejjjj ! Pa Zvezdan je lepotan kakvog nema odavde do Pešte ! Bolje da sam noćas umro ! Ali što je najgore, ovo je delo samog nečastivog jer živ čovek ovo nemože da uradi ?
-Čekajte malo ljudi, odgovori nepoznati, možda bi vam ja mogao pokazati kako se ovo desilo ?
Svi ga pogledaše sa podsmehom, al' ajd ,da vidimo i to čudo !

Priđe nepoznati vratima štale, cimnu rukom jednu dasku a ona se odvoji jednim krajem, zavrnu je na dole a rupa za laste se poveća ?
Cimne drugu kad ono ,da ne veruješ ,rupa taman da se čovek provuče. Prebaci jednu nogu, pa drugu i uskoči unutra. Iz avlije se začu žamor. Pogledah dedu a on bled kao krpa. Ni kapi krvi !
Odveza pametnjaković Mirzu, dovede je do vrata, tapše je po vratu i nešto joj šapuće. Prebaci joj kroz otvor jednu nogu, polako joj savi glavu te se i ona promoli, prebaci joj i drugu nogu a u avliji muk.
Potapše je po sapima a kobila se mic po mic pokrenu napred. Kada je izašla već skoro na pola, podbode je po zadnjim nogama, kobila đipi,izduži se i ko strela izleta napolje.
Međ svetinom šapat, neverica, neki se prekrstiše a deda...zinuo, oči izbečio i nemože čudu da se načudi.
Nepoznati zavrnu na gore te dve daske, blago ih kucnu pesnicom a one ko zakovane. Pridje kobili koja je mirno počela da pase, uhvati je za ular i u jednom skoku nađe se na njenim leđima. Projaha jedan krug oko svetine što ga sa nevericom gleda i obrati se dedi :
-E vidiš domaćine, tako sam ti ukrao i ona dva konja !
Podbode Mirzu, u galopu preskoči ogradu od pruća i nestade u atarima. Kao da ga nikada nije ni bilo.
Ni traga ni glasa !

Dok koraci bešumno,
gube se u tami
strašni krik gavrana nad tišinom para,
samo praznom dušom vetar provejava
i let suvog lista
u večnost pretvara.
Nad palim čardakom samo djeram stenje
slike u sećanju a zidovi goli,
pukotinom zjapim, ko rupe u zidu,
kasno sam saznao
da tišina boli.
Uzima polako, nem sam da se branim
i poslednji uzdah u grlu se suši,
dok zatvaram oči, ja je samo hranim
prebiram sećanje,
dok me ne uguši.

Iz letnjeg uzdaha, ko pelen gorkog,
slomljenog bagrema i uvelog cveća,
pritislo sunce, ma sunca mu žarkog,
pretežak kamen na umorna pleća.

U kriku molba a jedva je čujna.
Osećam, davim se u Panonskom moru,
ni ciganske noći, ni njedra bujna
sve ređe nad salašom bude zoru.

Sve više ultra-marin plavo sanjam
svašta me nešto proždire u javi,
bezbojni pogled u Dunav uranjam
vlastiti tragovi gube se u travi.

Pod suncem pržim, čas pod kišom lijem
okrećem i zveram, tražeći sebe,
da suzu izdajnicu u kapi skrijem,
al' moja ravnica miriše na tebe.

Dok zima u belo voćnjake oblači
mraz seče ko oštricom mača,
trščani salaš umorno jeca
pod teretom snežnog pokrivača.

Dve-tri promrzle koke ,duž avlije bele,
za staricom, ko za majkom trče,
rundavi šarov, podvijena repa
kao da moli za svoje parče.

Nežno im tepa i marljivo hrani
jer oni su svo blago njenog sveta,
i klizavom stazom ,pačijim hodom
vraća se do toplog kreveta.

Škiljavo svetlo paorskog doma
otima svetlost od mraka,
dani sve kraći,pucketa pećka
dogoreva i moja baka.

Kad prodješ salašem uvek kroz tarabu virim
praviš se nedodirljiva, ponosno dižeš glavu,
zaustavljam dah i jedva srce smirim
da se ne odam, možda si ti u pravu?

Budan te sanjam a u snu te iznova svlačim
sa usana ko rosu, upijam svu tvoju tugu,
u postelji od latica, tihu čežnju ti navlačim
da ti na bedrima, usnama naslikam dugu.

Gušim te poljupcem, zaboravljam da dišem,
govoriš, mrzim te, a privijaš me sve jače i jače,
pohotnom butinom, od strasti, potokom pišem
nestašne igre leptirića, da li istinsku ljubav znače?

Na bujne grudi, nežno naslanjam glavu
nabreklom bradavicom vrtim se kao čigra,
dok sve erupcije vulkana tuku u glavu
plašim se budjenja, nestaće sva ova igra.